NAŠE PRVE KOMŠIJE, JEDAN MLADI BRAŠNI PAR RADILI SU U ISTOJ FIRMI…


Druge komšije u zgradi su sve to gledale, ali niko nije želio ni da pita da li toj djeci, tom nesrenim mladim ljudima koji su zbog toga što su postali roditelji ostali bez svega, bez posla, bez primanja, bez krova nad glavom treba pomoć. Par dana prije nego su se trebali iseliti iz tog stana, moj muž i ja smo otišli kod njih i ponudili im da žive kod nas, sa nama u našem stanu. Imamo prilično veliki stan i nakon što su naša djeca otišla po svijetu tražeći sreću u drugim zemljama ostao je polu prazan. Svidila im se ideja, ali su se ustručavali da prihvate, jednostavno ih je bilo sramota… nisu željeli da narušavaju naš penzionerski mir, ali mi smo insistirali i naravno prihvatili su. Evo žive kod nas već 4 mjeseca, nemate pojma kako su nas učinili sretnim.