NAŠE PRVE KOMŠIJE, JEDAN MLADI BRAŠNI PAR RADILI SU U ISTOJ FIRMI…

Konačno ja i muž živimo onako kako smo godinama zamišljali i sanjali. Prihvatili smo ih kao da su naši, malu ljepoticu koja odrasta u našem domu gledamo kao unuku. I oni su zadovoljni sa nama, barem tako govore, a juče smo ja i muž nešto razgovarali (nasamo) i planiramo da im prepišemo naš stan, jer oni su sada naša djeca… Naš sin je u Americi, Kćerka u Kanadi… TUĐE ZEMLJE, TUĐA DJECA… jedva da se čujemo jednom mjesečno, tako da im naš stan niti će trebati niti će ga zaslužiti…