PROFESORICA SAM U JEDNOJ GIMNAZIJI, NE SMIJEM REĆI KOJOJ, MADA BIH JAKO VOLJELA …

Profesorica sam u jednoj gimnaziji, ne smijem reći kojoj, mada bih jako voljela. Radim preko 30 godina i zadnjih 10-ak godina proživljavam pravi pakao, kao i moje kolege. Bojimo se direktora, bojimo se učenika, bojimo se njihovih roditelja, radimo pod neviđenim streom. Učenicima je praktično zabranjeno davati slabe ocjene bez obzira na njihovo znanje, a za mnoge je i četvorka slaba ocjena. Prošle sedmice sam jednom učeniku dala četvorku iako nije zaslužio ni dvojku, a odma sutradan je došao njegov otac da se žali direktoru.
Psovao me je na najprostiji mogući način, tu u direktorovj kancelariji, pred direktorom, a nakon svega direktor mu se izvinuo i rekao da će se sve riješiti. Inače je dotični “ugledni i vrlo važan” političar u općini. Vjerujte sin mu pohađa gimnaziju, a nije ni za najlakšeg zanata, bez uvrede za zanatlije i takav će gimnaziju završiti sa odličnim, upisati neki jak fakultet i na isti način i njega završiti, vjerujte da se grozim od cijele situacije. Na žalost nije jedini i takvih je većina danas. NA KRAJU SE PITAMO ZAŠTO NAŠA ZEMLJA NEMA NAPREDKA!? Imam još dosta do penzije, a ne znam kako dalje, bukvalno sam psihički slomljena, a kakvo vrijeme dolazi mogla bih biti i FIZIČKI SlOMLJENA, što neke moje kolega već i jesu.

Izvor: Ispovesti.com